Zapažanja naših vaspitača sa radionice „Kompetentan vaspitač i roditelj za inkluziju u 21. Veku“ koju je vodila dr pedagoških nauka Mira Jovanović

Prednosti predškolske inkluzije

Najčešće navođena prednost predškolskog uključivanja je pozitivan ishod, kako za decu s teškoćama tako i za tipičnu decu. „Oba partnera – i dete s teškoćama i dete bez teškoća dobijaju pozitivna iskustva ako se razvijaju, druže i igraju u istom okruženju“.

Značaj predškolskog uključivanja ističe tri važna razloga:

1.predškolska deca nemaju predrasude o deci s teškoćama,

2. rane interakcije tipične dece sa vršnjacima s teškoćama povećavaju njihovu spremnost za prihvatanje u odrasloj dobi i

3. rano uključivanje u „redovne“ ustanove decu sa teškoćama bolje priprema za uspešno učešće u „tipičnom okruženju“.

Kvalitetom socijalnih kontakata deteta može se sa velikom verovatnošću predvideti njegova obrazovna i društvena kompetentnost u školi, pa i dalje u životu. Utvrđeno je da korist od inkluzije imaju i deca sa višestrukim teškoćama. Tipična deca uključena u inkluzivne grupe pokazuju bolje prihvatanje vršnjaka sa teškoćama, empatiju i prihvatanje različitosti, postaju svesni i više odgovaraju na potrebe ostale dece, više poznaju pojedina oštećenja. Učešće u inkluzivnim grupama pozitivno utiče na stavove koje tipična deca imaju prema deci s teškoćama, a tipična deca odrastaju s pozitivnim stavovima povećanog razumevanja i poštovanja dece s teškoćama učestvujući u inkluzivnim okruženjima. Predškolska deca uključena u inkluzivne grupe bolje razumeju pojedine teškoće ili oštećenja, više znaju o dugoročnim posledicama invalidnosti i imaju više ideja o načinima pomoći vršnjacima s teškoćama u grupi, u poređenju s decom koja nisu bila uključena u inkluzivne grupe.

Stručnjaci s područja predškolskog vaspitanja ističu kompleksnu ulogu vaspitača u ranom i predškolskom vaspitanju i obrazovanju te slojevitost radnih zadataka.Vaspitač se afirmiše kao stručnjak u složenoj ulozi kreatora, organizatora i realizatora svog programa rada, kojeg vrednuje, menja i unapređuje u zavisnosti od mnogih činilaca koji u tom procesu učestvuju. Istovremeno postaje i odgovoran za rezultate svoga rada što predstavlja novu dimenziju njegove stručne autonomne kompetencije. Vaspitač na osnovu svoje stručnosti procenjuje razvojne mogućnosti i sposobnosti svoje vaspitne grupe i svakog deteta u njoj, programira celovite programe vaspitno-obrazovnog rada uvažavajući individualne razlike. Zahtevna uloga vaspitača postaje još složenija u inkluzivnim grupama. Međutim, nova paradigma vaspitno-obrazovne prakse ranog vaspitanja i obrazovanja polazi od individualizacije kurikuluma prema razvojnim mogućnostima dece i poštovanju različitosti.

Roditelji su značajna snaga u inkluzivnim procesima radi svojih snažnih uverenja u važnost inkluzivnog vaspitanja i obrazovanja.